Atina, 1896. — dan kada su ponovo upaljene Olimpijske vatre

Antičke Olimpijske igre gašene su čitavih 1500 godina, otkako ih je 393. godine rimski car Teodosije I zabranio kao pagansku svetkovinu. Trebalo je da prođe još podjednako dugo pre nego što jedan francuski entuzijasta ne odluči da ih ponovo upali — ovog puta kao svetsku, a ne samo grčku svetkovinu.

Barunova ideja

Francuski pedagog Pjer de Kuberten verovao je da sport može da ujedini narode i da vaspita mladež bolje od bilo kog udžbenika. Godine 1894. osnovao je u Parizu Međunarodni olimpijski komitet sa ciljem da obnovi Olimpijske igre — a za mesto prvog izdanja izabrana je, sasvim logično, njihova domovina: Grčka.

Stadion od mermera

Atina 1896. godine nije imala odgovarajući stadion za tako veliki događaj, pa je bogati grčki dobrotvor Georgios Averof platio obnovu antičkog Panatinajskog stadiona — u potpunosti od belog mermera, po uzoru na antički original. Stadion, prozvan Kalimarmaro (“lepomermerni”), i danas stoji u središtu Atine.

Šestog aprila 1896. na tom stadionu okupilo se oko 245 sportista iz četrnaest zemalja — svi muškarci — da se nadmeću u četrdesetak disciplina. Bio je to skroman početak onoga što će postati najveća sportska manifestacija na svetu.

Trka koja nije postojala u antici

Za ove igre osmišljena je sasvim nova disciplina, koje antički Grci nikada nisu trčali: maraton. Ideja je došla iz legende o glasniku Fidipidu, koji je, prema predanju, otrčao od Maratona do Atine da javi vest o pobedi nad Persijancima, a onda pao mrtav od iznemoglosti.

Trka je organizovana upravo tom stazom, dugom oko 40 kilometara. Pobednik je bio Spiridon Luis, mladi grčki vodonoša iz sela nadomak Atine — niko ga nije smatrao favoritom. Kada je utrčao na stadion kao prvi, ispred domaće publike koja je poludela od oduševljenja, postao je preko noći nacionalni heroj, a maratonska trka je zauvek ostala simbol Olimpijskih igara.

Nasleđe koje traje

Igre u Atini 1896. bile su skromne u poređenju sa današnjim spektaklima — nije bilo ni ženskih takmičarki, ni olimpijskog sela, ni televizijskog prenosa. Ali ideja koju je Kuberten pokrenuo pokazala se snažnijom od svih očekivanja: od te 1896. godine, sa prekidima samo tokom svetskih ratova, Olimpijske igre se održavaju do danas, spajajući sportiste sa svih kontinenata svake četiri godine.