Tesla i broj tri — navike koje nije mogao da prekine

O Nikoli Tesli obično govorimo kao o naučniku ispred svog vremena. Ono što se ređe pominje jeste da je celog života nosio i niz navika koje danas prepoznajemo kao ozbiljno opterećenje.

Broj tri

Tesla je imao potrebu da sve što radi bude deljivo sa tri. Pre ulaska u zgradu obišao bi je tri puta. Odsedao je samo u hotelskim sobama čiji je broj deljiv sa tri — u hotelu „Njujorker”, u kome je proveo poslednje godine, živeo je u sobi 3327.

Za stolom je pre jela morao da izbroji salvete; ako ih nije bilo dovoljno, obrok nije počinjao. Sam je zapisao da je u restoranu u glavi izračunavao zapreminu tanjira i šolje, i da mu hrana bez tog računa nije prijala.

Šta ga je još mučilo

U autobiografiji „Moji izumi” opisuje i druge stvari: nije podnosio da vidi bisere, pa je odbijao da razgovara sa ženama koje ih nose. Gadila mu se ljudska kosa. Nije voleo da se rukuje.

Opisuje i preosetljivost na zvuk i svetlost: tvrdio je da je u mladosti čuo sat iz susedne sobe i da mu je muva na stolu proizvodila „tup udarac”. Uz to su išle i „bljeskovi svetlosti” pred očima, uz koje bi mu, kako je pisao, dolazile ideje za izume.

Kako je sa tim živeo

Tesla te osobine nije krio niti se zbog njih izvinjavao. Naprotiv, pisao je o njima otvoreno, kao o delu načina na koji mu radi glava.

Danas bi lekar verovatno govorio o opsesivno-kompulsivnim navikama i o izuzetnoj čulnoj preosetljivosti. U njegovo vreme takva dijagnoza nije postojala, pa su ga savremenici jednostavno smatrali čudakom.

Zašto je to važno znati

Zato što se genijalnost često prikazuje kao čista sreća, a retko kao nešto što ima cenu. Tesla je umro sam, u hotelskoj sobi, sa dugovima — i sa golubovima kao jedinim društvom.

Sve što je uradio uradio je uprkos tome, ne zahvaljujući tome. To je deo priče koji vredi ispričati zajedno sa naizmeničnom strujom.