Rimski porez na mokraću i rečenica „Novac ne smrdi“

U starom Rimu mokraća nije bila otpad. Bila je sirovina — i to tražena.

Čemu je služila

Ustajala mokraća sadrži amonijak, a amonijak rastvara masnoću. Rimske perionice, zvane fullonicae, koristile su je za pranje i beljenje vunene odeće: radnici su gazili tkanine u kadama sa razblaženom mokraćom, pa je ispirali.

Koristila se i u štavljenju kože, a — što se danas teško čita bez grimase — i za beljenje zuba. Rimski pesnik Katul je zbog toga podrugljivo pisao o jednom Španjolcu čiji su zubi bili sumnjivo beli.

Da bi je skupili, vlasnici perionica postavljali su ćupove po uglovima ulica. Prolaznici su ih koristili, a sadržaj je odnošen u radionicu.

Porez

Car Vespazijan je vladao od 69. do 79. godine i nasledio je državu praznih blagajni posle godine građanskog rata. Bio je poznat po tome što je novac tražio svuda gde ga ima — pa je oporezovao i preuzimanje mokraće iz javnih nužnika.

Njegov sin Tit smatrao je da je to ispod careva dostojanstva i rekao mu to. Svetonije beleži šta je usledilo: Vespazijan je uzeo novčić od prvog uplaćenog poreza, prineo ga sinu pod nos i pitao ga da li mu smeta miris. Kada je Tit odgovorio da ne smeta, car je rekao: „A ipak potiče od mokraće.”

Reč koja je ostala

Iz te anegdote nastala je latinska izreka pecunia non olet — „novac ne smrdi”. Koristi se i danas, obično kad neko brani zaradu iz ne baš uglednog izvora.

A Vespazijanovo ime ostalo je zabeleženo i drugačije: u Francuskoj i Italiji javni pisoari se do danas zovu vespasiennes, odnosno vespasiani.