Rimski beton je izdržao dva milenijuma — i sam sebe popravlja

Panteon u Rimu ima kupolu od nearmiranog betona prečnika 43 metra. Sagrađena je pre skoro dve hiljade godina i još uvek je najveća takva kupola na svetu. Rimske luke i lukobrani stoje u slanoj vodi od 1. veka. Savremeni beton, za poređenje, počne da puca posle pedesetak godina.

Šta su Rimljani mešali

Rimski opus caementicium pravio se od gašenog kreča, vulkanskog pepela — najčešće iz mesta Pucoli kraj Napulja, po kome se i danas zove pucolan — i komada kamena.

Kod građevina u moru dešavalo se nešto neobično: morska voda je reagovala sa vulkanskim pepelom i s vremenom stvarala nove minerale unutar betona. Umesto da ga razara, more ga je jačalo. Zato lukobrani stari dve hiljade godina i danas izgledaju bolje nego betonski molovi napravljeni pre pola veka.

Grudvice koje su smatrane greškom

Arheolozi su vekovima u rimskom betonu nalazili bele grudvice kreča i smatrali ih dokazom nemarnog mešanja.

Istraživanje objavljeno 2023. godine pokazalo je suprotno: grudvice su bile namerne i nastale su takozvanim „vrelim mešanjem”, gde se koristio negašeni kreč. Kada kroz beton kasnije prođe pukotina i do grudvice dopre voda, kreč se rastvara i ponovo očvrsne — i pukotina se zaptije sama.

Naučnici su to i proverili: napravili su dve ploče, jednu po rimskom receptu i jednu po savremenom, pa ih namerno raspukli i puštali vodu. Rimska se za dve nedelje zatvorila. Savremena je propuštala vodu do kraja ogleda.

Zašto onda ne gradimo tako

Rimski beton ima i mane: mnogo sporije očvršćava i znatno je slabiji na zatezanje, pa ne može da nosi mostove i nebodere kakve gradimo danas.

Ali njegova ideja — materijal koji se sam popravlja i traje vekovima — danas se ozbiljno proučava. Proizvodnja cementa odgovorna je za oko osam odsto svetske emisije ugljen-dioksida, pa bi beton koji traje tri puta duže bio ogroman dobitak. Ispostavlja se da je odgovor možda bio zapisan u kupoli koju gledamo dve hiljade godina.