Grad koji nije mogao da prestane da igra

Jednog julskog dana 1518. godine, na ulicu u Strazburu izašla je žena po imenu Trofea i počela da igra. Nije bilo muzike, nije bio praznik — a ona je igrala bez prestanka, satima. Kada je pala od umora, malo bi odspavala, pa nastavila. Igrala je tako danima.

Zaraza koja se širila bez dodira

Najčudnije tek sledi: umesto da se čude sa strane, komšije su počele da joj se pridružuju. Za nedelju dana igralo je tridesetak ljudi, a za mesec dana — po zapisima gradskih hroničara — nekoliko stotina. Igrali su dan i noć, iskrivljenih lica, sve dok im stopala ne prokrvare. Hroničari beleže da su neki od iscrpljenosti padali u nesvest, a pominju se i smrtni slučajevi.

Gradski većnici pozvali su lekare, koji su zaključili da je u pitanju „vrela krv“ — i prepisali neobičan lek: još igranja! Grad je unajmio muzičare, podigao pozornicu i oslobodio dve dvorane, ne bi li se bolesnici što pre „isplesali“. Naravno, bilo je samo gore — muzika je privlačila nove igrače.

Šta se zapravo dogodilo?

Groznica je jenjala tek posle više nedelja, kada su obolele odveli u obližnje svetilište na molitvu. A naučnici se i danas, više od pet vekova kasnije, spore oko uzroka. Jedni krive otrovnu gljivicu ražanu glavnicu, koja se mogla naći u hlebu i izazvati grčeve i priviđenja. Drugi smatraju da je reč o masovnoj histeriji: Strazbur su te godine pogodili glad i bolesti, a prestrašeni ljudi verovali su u legendu o svecu koji kažnjava grešnike — prokletstvom igre. Kako god bilo, „plesna kuga“ iz 1518. ostala je jedna od najčudnijih epidemija u istoriji — jedina protiv koje su lekovi bili bubnjevi i frule.