Mongolska pošta je bila brža od svega u Evropi

Mongolsko carstvo je u 13. veku bilo najveće kopneno carstvo u istoriji — protezalo se od Koreje do Mađarske. Da bi se takvom prostranstvu uopšte moglo vladati, trebalo je nešto što do tada nije postojalo: pouzdana i brza pošta.

Sistem jam

Mreža se zvala jam. Duž glavnih puteva, na svakih 30 do 50 kilometara, stajala je stanica sa odmornim konjima, hranom, ležajem i posadom koja se o tome starala.

Kurir sa carskom pločicom — nekom vrstom propusnice od drveta, srebra ili zlata — imao je pravo da na svakoj stanici traži sveže konje i sve što mu treba. Stanicu su izdržavala okolna sela, kao vrstu poreza.

Procenjuje se da je carstvo imale hiljade takvih stanica i preko sto hiljada konja u sistemu.

Kako se putovalo

Kurir koji je nosio hitnu poruku vezivao je telo čvrsto zavojima da ga trešnja ne izmori, na sebi je imao zvončiće koji su najavljivali dolazak — da bi na sledećoj stanici konj već bio osedlan — i jahao dok bi izdržao.

Marko Polo, koji je sistem video sopstvenim očima, tvrdi da su najbrži kuriri prelazili i preko tri stotine kilometara dnevno. Poruka je od jednog kraja carstva do drugog stizala za nedelju-dve, umesto za nekoliko meseci.

Šta je to značilo

Brza pošta nije bila samo udobnost. Ona je omogućavala da se vojskama upravlja preko hiljada kilometara, da se pobuna otkrije pre nego što naraste i da trgovci putuju sigurno.

Uz to je išla i vest — o cenama, bolestima, izumima. Preko istih tih puteva u Evropu su, između ostalog, stigla znanja o papiru, barutu i štampi. Nažalost, istim putevima je 1347. godine krenula i kuga.

Sistem su kasnije preuzele i druge države; sličan način rada imala je i čuvena američka poštanska služba na konjima Pony Express, šest vekova kasnije — i trajala je svega osamnaest meseci.